Ti samo odigraj Cool...
Situacija sa, dragim mi Br 2, se malo stisala, smirila.
On vise ne potencira na braku, po sto-po to, a i ja sam sad opustenija. Nema tenzije, pritiska, opusteno, lagano. Uzivamo. Sada. Ovde.
Docice trenutak kada cu trebati da kazem svojima za njega, za nas, ali kad dodje dobro dosao.
Nego, danas, uspela sam da ukradem sat vremena, izmedju dva posla, i da odem kod njega.
Cekao me je u krevetu, vruc i mirisljav. Uh. A ja kao led, napolju neka kisa padala, zima, ledi se dah. Vec se jednom to desilo, kad sam hladna spolja, legla u krevet pored njega. Muskost mu se povukla, imala sam osecaj, cak do bubrega, nema ga, nestao...Kaze da je imao osecaj da se u grlo popeo... I onda mu je trebalo neko vreme da se povrati, da se krv slije tamo gde treba.
Danas, ja poucena tom situacijom, polako, prvo sam se malo zgrejala, pa tek onda obucena legla, pa polako, bez zurbe. Red mazenja, red ljubljenja, po koja nezna rec, malo po malo, osta' ja bez odece, i savrseno spremna da ga primim... Kad ono, cvrc, opet. Nas drugar se povukao, sakrio... Nema ga. Ustvari ima ga, svega 2 cm, sa agregatnim stanjem pudinga...
I kako da ne budem frustrirana?
Sve ja to sa osmehom, a u sebi mislim, jaooooo, dajem ti jos jednu sansu. Onda opet red mazenja, ljubljenja, i raznoraznih vratolomija, da bi oziveli ono zbog cega sam ustvari i dosla, na sat vremena...
I onda me razoruza, u potpunosti, ostavi me bez daha. Neko vreme budem nepomicna, ne budem prisutna...
I razmisljam, vredi, to malo frustracije na pocetku, vredi jer se iskupi, svaki put. Da mi mnogo vise od onoga sto ocekujem... I
Samo treba da odigram Cool...
