Princ
Ja sam mezimce, najmladja i princeza, tako nekako su pokusali da mi usade model ponasanja. Roditelji, porodica, okolina.
Uh , to je tako pogresno. To me je uvek nerviralo. Ocekivalo se od mene da budem savrsena, i da vec sa 16-17 godina nadjem momka, princa, i da se posle 10 godina zabavljanja udam za njega, i da zivimo u idilicnom i srecnom braku do kraja zivota, izrodimo petoro dece i slicno... Kad ne lezi vraze, ja buntovnik u dusi, i samo takve sam pronalazila...
Imala sam jednu finu i mirnu vezu, jednom... Trajala je par meseci i raskinuli smo bas zbog toga sto je sve bilo mirno i predvidivo...
Vagabundo. Svaki moj momak, svaki koga sam pogledala, bio je pomalo divalj, ili bar ekcentrican na svoj neki nacin. Ni jedan, osim tog finog, se nije dopao mojim roditeljima. Uvek su smatrali da zasluzujem bolje.
Eh, da... I sad , kad imam 30 godina, ne veruju u moj sud, i uvek iznalaze razne mane.
Cak i "savrseni" Br 2 ima manu, a to je cinjenica da me voli...
Niko nikad nece biti dovoljno dobar. I to mi se indirektno napomene, svaki put kad postoji i najmanja insinuacija da u mom zivotu postoji neko...
I ostaje mi samo da se pitam dokle... I da li da ostanem usedelica, ili da ostanem Samanta?
